Свети Сава

Школску славу  ученици одељења у Изварици, њихови родитељи и бројни гости из Изварице и других насеља обележили су бројним пригодним активностима. На самом почетку одржан је кратак говор.

Драги гости и поштоваоци ове школе,

 желим да вас у име школе чији сам радник, у име својих ученика и у своје лично име поздравим и пожелим срдачну добродошлицу. Присуство свих вас данашњој свечаности даје посебан смисао, јер  најмлађима на тај начин шаљете поруку да треба да настваве са неговањем српских обичаја и традиције.

Присуство ученика старијих разреда говори да се у ову школу многи радо враћају. Моја је жеља да свим бившим, садашњим и будућим ученица ова установа буде лепа успомена. Захваљујем свима који су учествовали у припремању данашње свечаности, а највише захваљујем  својим ученицима са којима сам претходних дана  марљиво радила и припремала програм  поводом школске славе.

Велику захвалност дугујем и Саши као председнику Месне заједнице „Пионир“ који нам пружа и материјалну и моралну подршку у многим активностима. Позивам га да се обрати присутнима.

 У име присутних гостију, у име својих ученика и у своје лично име  захваљујем породици Миливојевић које је ове године задужена за припремање  закуске. Унапред се захваљујем и породици Туфегџић  јер се за колачара у  2018. години јавио Немања. Молим аплауз за обе породице.

Према протоколу активности су планиране следећим редоследом:

·         Резање славског колача,

·         Уметнички програм,

·         Ручак,

·         Забава и дружење.

А сада позивам свештеника да приступи резању колача.

На фотографијама које следе приказано је резање славског колача.

  

Уследио је уметнички програм.

НАРАТОР: Сваки народ има своју бајку коју памти током дуге историје и коју радо преноси на млађа поколења. Оно што ову бајку  разликује од осталих бајки  јесте да је ово истинита прича о најплеменитијем српском детету које израсте у најплеменитијег  човека кога је Србија икада имала. То је истинита прича о Србину који се  пре много векова упокојио баш на данашњи дан. То је прича о човеку који се борио за српску цркву и српску школе. То је прича о Светом Сави.

Ученици певају химну.

(На позорници се налази простирка за седење. Около су постављени јастучићи. На простирци се налази чинија са печеним кромпиром, црним  луком, дрвеним соларом, погачом и парчетом сира у застругу. Бака преде, а дека јој прави друштво).

НАРАТОР: У хладној светосавској ноћи  док  мраз полако али сигурно стеже  окупио дека  унучад око  скромне трпезе.  Дошао му у госте унук Вељко, унук Михајло,  унук Андрија и унук Немања. Поносан је дека Ђоле што толику унучад има, па им причу о Светом Сави испричати жели. Друштво му прави бака Јована. И наравно, овде у нашем селу све почиње песмом „Ој, овчаре“. Пустио дека глас, а богме и бака ( Бака и дека певају песму).

ДЕЦА: Деко, бако, причајте нам о Светом Сави!

БАКА : Био једном један принц...

ДЕЦА: Али, бако, тако почињу све бајке!

БАКА: Али, ово није бајка већ истинита прича.

ДЕКА: Родитељи  Растка измолише у Бога кад им је коса баш била бела.

ДЕЦА: Како је то могуће?

ДЕКА: Питалице неверујуће! Зар не знате да је у Бога све могуће? Стефан Немања имаше многе кћери и два сина. Али његова жена Ана и он много су за старост желели сина да добију.

ДЕЦА: Сина за старост?  Шта то значи?

ДЕКА: Тако се то каже. Синови и кћери су напуштали родитељску кућу када се ожене и удају. А најмлађи син је остајао уз старе родитеље и обично је био њихово мезимче.

ДЕЦА: Мезимче мамино и татино! Знали смо!

ДЕКА: На сјајном двору Стефана Немање расла три јуначка птића, три изданка лозе Немањића. Најстарији био је Вукан, као вук снажан и опасан. Када им се отац упокојио, збацио је са трона свога брата Стефана. Стефан је име које значи да носи венац и круну. Зато је он од оца добио престо.

ДЕЦА: Деко, а где је тада био Растко?

ДЕКА: Не будите нестрпљиви, јер је стрпљење врлина дивна. Био је дете од главе до ете. Звао се кратко-Немањић Растко. Хтео је да учи и и да знање свије, ал'  школе било ниједне није.

БАКА: Растко је био висок и снажан. Коса му је била дуга и плава. Зрачио је топлином и сви су га много волели.

ДЕКА: Али је Растко највише волео Бога.

УНУК: Деко, а да ли се Растко играо са браћом и сестрама?

ДЕКА: Јесте, соколе мој, али ми бу свака игра брзо досадила.

УНУК:  Деко, да ли је принц јахао коња и знао да луком и стрелом погоди птицу у лету?

ДЕКА: Ех, дете моје! Растко је јахао боље од свих. Луком и стрелом је све мете у центар гађао, али је птице намерно машио.

ДЕЦА: Али зашто?

ДЕКА: Зато што је веровао да су то Божја створења. Ни цвеће није брао јер је мислио да и цвеће осећа бол!

БАКА: А када је израстао у момчића, отац му даде део земље да учи како се влада.

ДЕЦА: Сигурно је лепе журке правио?

ДРУГИ УНУК: Вероватно је и фудбал играо?

ТРЕЋИ УНУК: Не, него тенис! Гледао је Ђоковића!

ДЕКА: Шта вас спопаде, децо драга?! Нико од вас није у праву. Време је користио за учење и молитву. Другови су га због тога тужили оцу и мајци. Они зато одлучише да га жене.

ДЕЦА: Шта? Па то није могуће?

ДЕКА: Јесте, јесте! Нађоше му прелепу девојку по имену Ђурђија. Хтедоше од тих књига да га раздвоје, али нису знали да је он мудрији од њих.

ДЕЦА: Дете мудрије од родитеља! Немогуће!

ДЕКА: Могуће, могуће! Родитељима рече да иде у лов, а они му срећни што се од књига одвојио, дадоше још и коње. Али убрзо жупан схвати да је свога принца  Светој Гори предао.

БАКА: Дворске војводе тада рекоше: Не тугујте! Не кукајте! Задатак ћемо испунити и Растка у двор вратити.

ДЕЦА: И шта је тада било?

ДЕКА: Стигоше војводе у Свету Гору у ноћ и хтедоше одмах на силу да га врате натраг јер још монах  постао није.

БАКА: Надмудри  Растко војводе и предложи им да ноћ проведу у манастиру како би се коњи од пута одморили.

ДЕКА: У манастиру  богату вечеру спремише, једоше и по договору на починак одоше.

ДЕЦА: И шта је тада било?

ДЕКА: Наш принц се искраде са једним монахом, оде да се замонаши и доби име

СВИ: САВА!

ДЕКА (обраћа се Михајлу):  Дедер, Михајло, коју ти оно беше песмицу знаш много лепо да рецитујеш ?

УНУК:

 На дан  Светог Саве

 кад га Срби свуда славе,

да Господу завет дамо,

 да  му тврдо обећамо:

“Ићи ћемо путем славе

 – старим путем Светог Саве,

живећемо ми у слози!”

О, Господе, Ти помози!

БАКА ( обраћа се Вељку): Хајде, чедо бакино, и ти своју песмицу одрецитуј.

ДРУГИ УНУК:

У тами незнања, пре много векова,

засјало је сунце златног кова!

Засјало је сваком на путу знања,

огрејало сваког на путу покајања!

Од тада је прошло векова и векова,

ал сунце се рађа изнова и изнова,

рађа се и греје све оне што славе

то златно сунце - име Светог Саве!

(На позорници је жена која лежи на простирци и  почиње гласно да хрче. Око ње су остали глумци)

НАРАТОР: Била једна жена много лења (показује руком на жену која и даље гласно хрче). Помало је радила, а мало више је спавала. Говорио јој несрећни муж:

МУЖ: Море, преди, жено! Кошуље ми се поцепаше, чакшире ми се подераше, а деца огољела.

ЖЕНА (трља рукама очи): Море, предем ја човече, него ово клупко никако да ми порасте (у руци држи клупко).

НАРАТОР: Тако дође једном Свети Сава у то село, а жена се ова досети да га позове да клупку очита молитву  не би ли постало веће. Чим је ступио у кућу ове нерадне жене, Свети Сава је видео шта је у питању. Поче читати .

СВЕТИ САВА: Порани, Јело, и одоцни, Јело,
                 и порашће ти клупко, Јело.
                 Порани, Јело, и одоцни, Јело,
                 и порашће ти клупко, Јело.

НАРАТОР: Чита тако Свети Сава, а жена сагнула главу па се само крсти. Кад  виде да Свети Сава чита само то,остаде у још већој неверици.

ЖЕНА: Зар само то духовниче?

СВЕТИ САВА: Само то,снахо,само то. Само ће ти од тога порасти клупко и ни од чега другог.

НАРАТОР:  Сети се жена и застиди се, па кад Свети Сава оде, она поче прести. Увече поседи мало више,ујутро устане мало раније и клупко  за дивно чудопоче брзо да расте. Пропева јој кућа, а са њом и она и њени укућани (певају песму „Копа цура виноград“).

УНУК:  Обећавамо да ћемо следити савете Светога Саве. Срећна свима данашња слава-Свети Сава. ЖИВЕЛИ!